Nema stajanja! Krenimo ka zadatom cilju, u individualne potrage!
Uvek su u pokretu. Igraju se. Radoznali su i otvoreni za nova iskustva. Spremni su da se upuste u istraživanje, svako na svoj način. Oni imaju svoju dinamiku istraživanja u potrazi sa novim iskustvima. I zato, nema stajanja, krenimo ka zadatom cilju, u individualne potrage, osvajanje planskih vrhova… Svaki kilometar se računa.
Uvek su u pokretu. Igraju se. Radoznali su i otvoreni za nova iskustva. Spremni su da se upuste u istraživanje, svako na svoj način. Oni imaju svoju dinamiku istraživanja u potrazi sa novim iskustvima. I zato, nema stajanja, krenimo ka zadatom cilju, u individualne potrage, osvajanje planskih vrhova… Svaki kilometar se računa.
Ovaj sadržaj je postavljen na platformi (www.youtube.com) Pristupanjem i gledanjem ovog eksternog sadržaja, potvrđujete da relevantni eksterni provajder može da izvrši obradu ličnih podataka i potvrđujete da ste upoznati sa odredbama i uslovima, kao i relevantnim obaveštenjem o privatnosti na www.youtube.com.
Među nama žive, i kreću se, o, naročito se kreću, oni kojima je samo kretanje najvažniji životni potez. Svoje vreme posvećuju hrabrom baratanju stvarnošću kao glinom, koja se savija pod njihovim skijama, stopalima, točkovima. Znate ih? Oni vam sa posebnim sjajem u očima govore o trošnim granama koje su pucale pod njihovim nogama kada su se podvlačili ispod vodopada, za koji niste ni čuli, a tu je, na sat vremena od vas. Oni vam sa ponositim umorom govore o vrhu do kog im je bilo potrebno samo 9.5 sati pešačenja, ali kažu vam da ne brinete, odmorili su se u kući bez vrata i prozora, spavajući na podu, pre nego što su krenuli nazad! Drže se za svoje ogrebotine kao za ordenje i sa uzdahom slatke muke završava se vaš razgovor na pauzi za kafu. A znamo i one koji su se odlučili da sa laptopom pod miškom i punim rezervoarom provode svoj radni vek, vozeći se od destinacije do destinacije, pod oznakom „Nomad“.
Vanja Nikolić osvaja planinaske vrhove
Sve je više vaših prijatelja kojima je poseta velikoj radnji sportske opreme i delu gde se nalaze aktivni veš i obuća za penjanje deo mesečne rutine. Kao da se sama priroda oko nas probudila i pustila glas. To nije glas sirena koje pozivaju na brodolom, to je glas koji donosi trenutke kompletnog upijanja okoline. Zvukova, mirisa, pucketanja pod koracima. Iznenadiće vas dok, na primer, slušate o Bešenovačkom jezeru na Fruškoj gori, do kog se lako stiže, a kada ga ugledate čini vam se da ste otkrili neku uvalu na Maldivima i trljate oči da biste bili sigurni. Poznato je kao Beli Kamen, upravo zbog boje kamena koji je na dnu, čineći njegovu vodu tirkiznom.
I zato, nema stajanja, bilo da se radi o kretanju ka nekom zadatom cilju; bilo da se radi o volji koja mora da se probudi svakog dana, u isto vreme kada i mi; bilo da se radi o fizičkom pokretu koji nas nosi u neke nove prostore i dovodi na neka nova mesta!
Sa Vanjom u planine zapadne Srbije - Bobija
U planinarenju je početak izuzetno težak. Posebno ako ste bez ikakve kondicije (kao što sam bila ja). Ali, važno je da ne odustajete već da istrajete u svakoj akciji i nastavite dalje, jer je svaki korak zapravo korak ka ličnoj pobedi i ka većem razumevanju prirode. Priroda leči i dušu i telo, i to je jedina istina! Region Zapadne Srbije je „naš rođeni“ jer smo Čačani, pa nije ni čudo što smo najviše planina posetili upravo u zapadnoj Srbiji. Počeli smo na obroncima Ovčara i Jelice, nastavili stazom br. 1 na Kablaru do jednog od najlepših vidikovaca Srbije, sa pogledom na meandre Zapadne Morave. Prošetali smo čarobnom Orovicom za koju većina Čačana i Požečana i ne zna a ona vas prigrli i zavolite je na prvom pešačenju. Zatim golema Golija i njene reke.
Lepota i ukus te vode koju piješ sa kamena vraća snagu i daje energiju da savladaš sve prepreke. Onda nas je dočekao „Div koji spava“. Da li znate ko je to? Predivni Mučanj, sa vidikovcima koji oduzimaju dah. Doživeli smo pravi, divlji Zlatibor i od Dobroselice se popeli na Banderu (Tornik), najviši vrh Zlatibora. Onda gotovo iz centra Užica planinarskom, obeleženom stazom stigli na visoke Đurića orlove i uživali u miru i pogledu na kanjon Đetinje.
A onda je u junu 2020. godine na red došla planina za koju do tada nisam čula. Bobija! Lepotica koju zovu i Krov Azbukovice. Nalazi se nedaleko od Ljubovije, 139 km udaljena je od Beograda i jedna je od drinskih planina. Kada smo parkirali našeg Kodija u blizini Šumske kuće, pritrčao je dečak i rekao da odmah pomerimo auto jer će čika Pera da se ljuti. Tako smo saznali za Pera sa Bobije, inženjera Milojka Mićića koji se stara o planini i zahvaljujući čijem angažovanju je Bobija uređena gotovo kao Nacionalni park.
Vanja Nikolić osvaja planinske vrhove
Divna kružna staza dužine oko 10 km kreće od Dobre vode, sa malom visinskom razlikom, pogodna je za sve ljubitelje pešačenja i planinarenja. U našoj šetnji obodom planine posetili smo nekoliko vidikovaca i najviši vrh Torničku bobiju na 1272 m. Najzanimljiviji susret smo imali sa jedanaestomesečnim Mijatom, najmlađim planinarom na našem putovanju, njegovom mamom Anitom i tatom Milanom. Iskusni planinski vodič Dragan Pavlović Pop iz PSK Avala nas je upoznao sa najlepšim vidikovcima ove prelepe planine, objasnio nam kako se koriste mape i trekovi na Wikiloc aplikaciji.
Bezimeni, južni vidikovac pruža pogled od čak 270 stepeni, nalazi se iznad Drine i sa njega se vide Čigota, Tornik, Tara, Stolac, nazire se Maglić, Romanija, Majevica, Birač, Cer i čak se vidi i Fruška Gora. Upoznali smo i načelnika službe vodiča Planinarskog saveza Srbije Zorana Kontića i dogovorili nove avanture u promociji planinarskog sporta. Najveća želja inženjera Mićića, čika Pere sa Bobije, je da planina zahvaljujući specifično uređenim šetačkim stazama, prirodnim lepotama i odličnim markacijama dobije status jedine pešačke planine u Srbiji.
Moja preporuka za porodice sa decom, seniore i sve ljude koji vole boravak u prirodi da posete Bobiju, Ljuboviju i dolinu prelepe reke Drine i okrepljeni fizički i duhovno započnu novu nedelju. Koliko smo uživali u trenucima provedenim na Bobiji i da da nam je srce zaista bilo ispunjeno i veliko kao planina, najbolje će pokazati fotografija naše ekipe u skoku koja je objavljena i na naslovnoj strani specijala Vodič kroz zapadnu Srbiju Turističke organizacije Srbije.
Citiraću mog planinskog drugara Gileta iz PD Ljukten iz Trstenika: „Ne dozvolite da vam cilj bude vrh planine, već neka to bude putovanje...“
A onda je u junu 2020. godine na red došla planina za koju do tada nisam čula. Bobija! Lepotica koju zovu i Krov Azbukovice. Nalazi se nedaleko od Ljubovije, 139 km udaljena je od Beograda i jedna je od drinskih planina. Kada smo parkirali našeg Kodija u blizini Šumske kuće, pritrčao je dečak i rekao da odmah pomerimo auto jer će čika Pera da se ljuti. Tako smo saznali za Pera sa Bobije, inženjera Milojka Mićića koji se stara o planini i zahvaljujući čijem angažovanju je Bobija uređena gotovo kao Nacionalni park.
Škoda Kodiaq je njen verni član tima
Bezimeni, južni vidikovac pruža pogled od čak 270 stepeni, nalazi se iznad Drine i sa njega se vide Čigota, Tornik, Tara, Stolac, nazire se Maglić, Romanija, Majevica, Birač, Cer i čak se vidi i Fruška Gora. Upoznali smo i načelnika službe vodiča Planinarskog saveza Srbije Zorana Kontića i dogovorili nove avanture u promociji planinarskog sporta. Najveća želja inženjera Mićića, čika Pere sa Bobije, je da planina zahvaljujući specifično uređenim šetačkim stazama, prirodnim lepotama i odličnim markacijama dobije status jedine pešačke planine u Srbiji.g.
Vanja Nikolić i tim osvajaju planinske vrhove
U toj, prvoj godini planinarenja, na svakom usponu imala sam i mentore. Bili su to: Saša Barać, predsednik PD Kablar, koji je zapravo i deo tima Sa Vanjom u planine, preko još nekoliko "Kablaraca", Radoša Jugovića- Juga, Gorana Nikolića, Jovane Atanasijević, Žarka, Danijele, prof.Ćojbašića, Dragana, koji su nam pravili društvo u najvećem broju avantura. Stroga ali pravedna Rada iz PD Gvozdac iz Kraljeva, koja mi je i danas uzor u svemu, kao i brzi i ekstremno spremni Užičani iz PD Rujno, na čelu sa Dejanom Tomićem. Zatim Aco Marković PD Golija, Fića i Gile, iz "Ljuktena", Žika iz OPSD "Dragan Radosavljević" iz Zaječara, koji me je poveo na Rtanj. Onda meni izuzetno dragi Vlasta i Neša, iz BPK Golubac, omiljeni Branko Marković, iz PK Greben iz Mladenovca i mnogi drugi.
Jedan deo mojih planinarskih mentora, napravio mi je iznenađenje i na kraju 2020.god. pozvali su u goste predsednika PSS Isa Planića. Zajedno smo se popeli na moj omiljeni Kablar i tada su mi simbolično dodelili status planinara.
Oni hrabro, sa puno radoznalosti kreću u istraživanje okruženja, povezuju se sa prirodom, znatiželjno uživaju u slatkim svakodnevnim čarolijama i žive u harmoniji sa svetom oko sebe. Ovo nije trka da se u danu ’’ugrabi’’ što više iskustava. Oni ne žure, ne očekuju, već se prepuštaju i uživaju u vožnji krivudavim putevima koji im iz dana u dan otvaraju nove prelepe predele. Ovo je njihova težnja da znatiželjno zavire u nešto novo, otkriju značajan kutak, uživaju u lepom. Istraživanje je njihov pokretač saznanja, učenja i razvoja.