Anglosaksonski klakson
I pre Prvog svetskog rata ulice su bile pune buke sirena, njihovih sve glasnijih derivata pokretanih izduvnim gasovima, pa čak i zavijajućih mehaničkih sirena i postupno nastalih modernih elektromehaničkih sirena.
Trube su imale dijafragmu, koju je u početku vibrirala mehanička brega, ali je ubrzo zamenjena trajnijim i pouzdanijim elektromagnetom. Praktičnu sirenu predstavio je 1908. Lowell-McConnell iz Nevarka, New Jersey, SAD. Izumeo ga je Miller Reese Hutchison, koji je kasnije bio glavni inženjer Thomasa Alve Edisona.
Sam pojam klakson izveden je iz naziva kompanije Klaxon Signals Ltd iz Oldhama u Engleskoj, koja je, iako nije izumela uređaj, bila ključna u njegovoj širokoj upotrebi u Velikoj Britaniji i njenom tadašnjem kolonijalnom carstvu. Reč klakson potiče od starogrčke reči klazō, što znači „vičem“. Međutim, dizajneri su morali da reše veliki problem: nedostatak električne energije. Automobili u to vreme nisu imali dinamo i baterije, zadovoljavali su se magnetom koji je pokretao cev za paljenje. Dakle, originalnim trubama je trebala posebna baterija.
Jedan od pionira razvoja klaksona bila je nemačka firma Roberta Boscha, s kojom su gospoda Laurin i Klement bili u kontaktu već početkom 20. veka. Ali tek nakon Prvog svetskog rata Boschov patent iz 1914. koji je štitio sopstveni električni sistem sirena uveden je u praksu. Zamršen problem slabe čujnosti na većim udaljenostima rešen je trikom preuzetim iz dizajna orgulja: druga ugrađena dijafragma pojačala je par tonova tako da se automobil koji trubi može čuti do dva kilometra.
Preterana ulična buka, maksimalna brzina kretanja od oko 30 km/h, dovela je do ideje o uvođenju sirene: vozač bi prvenstveno trebalo da koristi tišu od dve, pribegavajući snažnijem upozorenju samo kad je preko potrebno. Ova ideja ipak nije zaživela. Umesto toga, 1920-ih počela je da se koristi posebna truba za vatrogasna vozila, s prebacivanjem između nižeg i višeg tona, oponašajući čisti četvrti interval tradicionalne trube za najavu „Vatra!“